Колектив Економске школе Пирот је 22. и 23. јуна 2026. године посетио Пећку патријаршију, манастир Високи Дечани, Велику Хочу и српске светиње у Призрену. Ово је наставак нашег ходочашћа знаменитим манастирима на Косову и Метохији.
У области која је због великог броја манастирских и црквених поседа у средњем веку добила име Метохија, и данас, у ова шкакљива времена, у сенци Проклетија, ушушкана је Пећка патријаршија, средиште српске духовности, центар српског верског идентитета, традиционално седиште поглавара Српске православне цркве. Као црвена кап од Бога канута међу густе шуме у подножју Проклетих планина Пећка патријаршија оставља утисак достојанства и пркоси пролазности, времену и површности. Храм чине четири светиње под једним кровом. Цркве су посвећене Светим Апостолима, Светом Димитрију, Богородици Одигитрији и Светом Николи. Смењивали су се архиепископи и патријарси, протекло је много воде Бистрицом, жамориле су молитве многих монаха, низали су се сунчани и оловни дани под туђом влашћу и све је Пећка патријаршија носила на својим светим стубовима. У порти, иза уздигнутих зидова указују се најпре темељи некадашње трпезарије, бунар и гробови и крстови тек да посведоче да међу овим зидовима живот траје у континуитету од средине 12. века до данас. Заинтересује вас звоник, задахне мирис лаванде и задиви дрво шам-дуда на коме се покоји плод зацрнео. Кад вам до ушију допре предање да је дуд засадио архиепископ Сава II још у 13. веку пожелите да чујете светлосне године прича које су у његовом хладу испричане. Тишину гребу тешке речи патријарха Арсенија Чарнојевића који је преломио и одлучио о Великој сеоби Срба. Можемо данас да нагађамо колико је био свестан да те давне 1690. усмерава ток историје и одређује садашњицу.
Са неким чудним поносом, самопоуздањем и миром настављамо пут ка Дечанима. Скрајнут, под стрмим обронцима Проклетија издигао се манастир Високи Дечани, задужбина Стефана Дечанског. Сусрет са Високим Дечанима је као сусрет са самим краљем великомучеником. Кажу да је владао мудро, богоугодно и човекољубиво, рекли бисмо да је награда за његова благочинства опстанак његове задужбине кроз све векове изазова. А задужбина Стефана Дечанског на први сусрет делује једноставно, равних линија, без много украса на спољној фасади, елегантно се уздиже ка небесима. Када закорачите у манастир као да се васељена устреми да вас издигне ка висинама. Поглед се губи тражећи таваницу која задире до самих еденских вртова. И као да се човек у овом кутку планете, док стопама належе углачани мермер, а духом лебди међу живописним ликовима светаца на фрескама и сам осећа изоловано од свега овоземаљског, плотског и предаје нечем еонском. Знају дечански монаси да је поновни сусрет са овим нам светом духовни шок те су нас на доксату конака почастили кафом и „водом живота“ тек да се приберемо и лакше погледамо очи у очи са реалношћу. А реалност манастир опасује жицама, легитимише у униформи, прозива на туђем језику…Ако је за утеху, све ово чини уз осмех.
Иза манастирских врата остале су мошти Светог Стефана Дечанског. Док смо се надвијали над њима и целивали их свако је могао да са лица свеца разабере одговоре. Мир и срећа човека у многоме зависи од начина како обликује питања.
Вече и ноћ проводимо у Великој Хочи. Блага клима, виногорје, „винице“ за прераду грожђа, тих и скроман живот мештана, људи захвални на свему што им живот нуди, једноставни и кротки срдачно дочекују госте. Свако има своју причу, у свакој причи трепери нада. А деца безбрижно јуре малим прашњавим тргом, међу каменим зидинама које чувају интимност околних дворишта, спотакну се и у лету загрле понеког посетиоца, намерника, не можемо се назвати туристима, загрле, насмеју се широким осмехом без млечних зуба и одјуре даље. Веселе се, радују животу.
Наредног дана понављамо лекцију од прошле године. Посећујемо Призрен, град цара Душана, Саборну цркву Светог Ђорђа и цркву Богородице Љевишке. Уверили смо се у милиметарске позитивне помаке, за почетак на улазу цркве нема огромних колутова бодљикаве жице, превладава разум:
Бог се не може оковати жицом ма које вере били ковачи.
У сутон одлазимо са Косова, носимо топлину у срцу. Било је ово лепо и пријатно путовање, а административне границе само су пука бесмислена администрација.
До поновног сусрета…
Текст: Биљана Станојевић Крстић
