Економска школа Пирот је у периоду од 24.до 27. септембра 2026. године реализовала студијско путовање „Тамо далеко – Крф“.
Наше прво одредиште на овом путовању били су Метеори и посета манастиру Велики Метеор. Одушевљено смо посматрали „лебдеће камење“ и угњездене манастире на врховима стена. Чинило се да све на овом подручју пркоси гравитацији и времену. Живот у континуитету траје од палеолита, а молитве православних монаха жаморе међу стенама од 11.века. За нас је посебно узбудљиво сазнање да је манастир Велики Метеор основао последњи владар из лозе Немањића, монах Јоасаф.
Наставили смо путем наших предака у Првом светском рату и искрцали се на острво Крф. После преласка преко Албаније и голготе коју су претрпели, наши војници су на овом гостољубивом острву пронашли уточиште и дом. Питома околина и благ морски ваздух удахнули су снагу многима да преброде болест, исцрпљеност, да потисну слике страдања, опораве се и поновно запевају славећи живот, отаџбину и љубав.
Град Крф са својим уличицама, трговима, пристаништем и бродићима који лелујају на суздржаним таласима био је прави изазов за упознвање у кишовитом дану. Српска кућа понудила нам је тешку истину о страдању наших војника. Речи Љубомира Сарамандића, кустоса Српске куће у тренутку су срушиле све размажености, предочио је слику младог, још непунолетног војника који изгладнео и бос корача кроз снег не тужећи се. Документи, рукописи, униформе, опрема и оружје војника и слике живо су нам се урезали у памћење.
Острво Видо нас је пригрлило, осетили смо се као свој међу својима. Иако никога срели нисмо, прича нешег водича Ање одвела нас је међу болесне и изнемогле војнике. Видели смо њихове погледе који гасну, а задржавају искру наде. Чули смо испрекидано болесничко дисање међу крошњама борова а благ, топао и мирисан ветар крепио нам је дух.
Последња станица на овом путовању је Солун. Обишли смо Српско војничко гробље на Зејтинлику, положили венце и у спомен-костурници потражили имена својих дедова солуанца. Град Солун нас је потом очарао богатим историјским наслеђем. Из његових тротоара помаљају се векови и владари, ратници и освајачи, на улицама врви ускомешани свет а ка висинама стреме модерне грађевине тик уз зграду која броји свој век постојања.
За све нас путнике ово је драгоцено искуство. Враћамо се освешћени преко каквих све понера човек може прећи,
какве изазове победити кад пред очима има циљ а срцу љубав. Прошлост нас надахњује и инспирише. Подвизи предака аршини су којима меримо Човека. Тихи понос и крепка нада прелива се: свет може бити бољи.
Текст: Биљана Станојевић Крстић
