Колектив Економске школе Пирот је 23. и 24.Јуна 2025. посетио Грачаницу и Призрен. Овако би могао да изгледа кратак новински извештај, но ово је путовање и емоција која не може да се лако преточи у речи.
Прошле је школске године колектив Економске школе Пирот посетио Ђурђеве ступове, Студеницу, Жичу и Нови Пазар, а ове године смо својеврсно ходочашће наставили посетом српских светиња на Косову. Пут нас је најпре намерио у манастир Грачаницу надомак Приштине. Ко у гнезду, окружена српским душама, од времена краља Милутина, храбри, надахњује, куца Грачаница а ритмом њеног пулса дише енклава. Може бити човек скучен на омеђаном простору, али не може бити скучен живот, клица живота одупире се свимфизичким ограничењима, живот се прелива у свој пуноћи и шароликости и енклава живи, скромна, достојанствена, посвећена, истрајна и одлучна, свесна да припада ту, баш ту.
Дуж ауто пута житнице и поља кукуруза замењују новонастали објекти. Косово се муњевито развија. Прилив капитала отвара нове прилике…И тако све до југа Косова и Метохије, до царског града Призрена…Шетали смо старим градом, калдрмисаним сокацима, у врелом летње дану толили жеђ на бројним градским чесмамаи, одмарали мисли на жубору Бистрице. Град нас је угостиои својим укусима и еликсиром од хмеља и свиленим бомбонама. Најјачи утисак ипак је изазвао боравак у Душановом граду и посета остацима Душанове цркве. Пред нама је оживела слика живота с почетка 14. века: витезови, ковачи мачева, смерни црнорисци и метеж деце.
У самом центру града, тик уз Синан-пашину џамију, ко Феникс из пепела, издигла се Саборна црква Светог Ђорђа. Унутрашњост је окупана белином, чека да изнова буде осликана, а свака изговорена речодзвања простором. Када боље ослушнете, чујете ехо прошлих крштења, венчања и јаука.
Можда је најупечатњивији призор црква Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, данас заточена бодљикавом жицом и решеткама, пркосно се уздиже ка небесима. У угловима својим рањеним и поцрнелим фрескама сведочи о тренутку сумрака цивилизације.
И благе речи богослова у дворишту призренске Богословије умирују све узбуркане мисли. Вера скопчана са знањем чини човека просветљеним и моћним да разуме различитост и другост и у срцу нађе благост.
И док се звуци црквених звона мешају са позивом мујезина на молитву и заједно се стапају са шумом Бистрице, настављамо ка попришту највеће битке наше историје, ка Газиместану. Очекујемо звекет мачева, рзање коња и фијук сабљи, а дочекује нас тишина. Ово су године када је Газиместан занемео пред Лазаревом клетвом.
Одлазимо, на прстима носимо топлину камена Душановог града, у погледу византијско плаву и златну помешану са сланом, суздржаном сузом, у ноздрвама мирис згаришта Богородице Љевишке потопљен у мирис сањаних косовских божура…
Небо над Приштином жари се и прелама у благо ружичасто па азурно и све је чудан амалгам усхићености, поноса, слатке милине и горког талога бројних питања које ово наше ходочашће отвара. Можда су одговори управо на лицима светаца које смо помно проматрали у светињама што их походисмо: тишина, благост, спокој и загонетни поглед и покоји осмех – трајемо.
Текст: Биљана Станојевић Крстић,проф.
