Трговачко-занатска школа између два светска рата 1918-1941.
Између два светска рата у Пироту су постојале следеће стручне школе:
-Занатско-трговачка
-Општа занатска
-Стручна продужна школа
-Женска занатска школа и
-Трговачка школа пиротске трговачке омладине.
Стручне школе су биле у надлежности Министарства трговине и индустрије. министарство је било надлежно за оснивање, издржавање и усвајање наставних планова и програма стручних школа. Трговачко-занатска школа била је после Првог светског рата једина стручна школа у Пироту. Уписивала је само мушку децу по завршетку четвороразредне основне школе. Школа је радила на основу “Уредбе о општим занатским и трговачко-занатским школама”, коју је донело Министарство народне привреде 1912. године. Уредбом је регулисан рад школе и програми свих предмета.
За управитеља школе постављен је Милан Живановић, који је одмах по именовању започео припреме за почетак рада у школској 1919/1920. години. Пошто је прве године било проблема око уписа ученика, према накнадном одобрењу министра трговине и индустрије, упис је вршен до децембра 1919. године.[1] Према Закону о занатским школама од 22. марта 1922. године, опште занатске или занатско-трговачке школе, имале су статус државних школа. Њихово издржавање падало је на терет државе, а просторије, огрев и осветљење обезбеђивале су општине. Предмети који су се предавали у школи били су:
- Српски језик
- Рачун
- Геометрија
- Земљопис
- Физика
- Хемија
- Kореспонденција
- Цртање
- Писање
- Менично и трговачко право
- Хигијена
Законски основ за стручне школе постављен је у Резолуцији Kомисије за израду државног просветног програма, објављеној 1928. године. У њој се истиче следеће: “Циљ грађанских школа је да, према месним приликама и потребама, спрема децу у смислу занатском, привредном, трговачком итд., а према приликама и економским смеровима”. У ове школе уписивани су ученици слабији по успеху и сиромашног стања.
Пирот, 1922. године
После завођења Шестојануарске диктатуре 1929. године, донет је већи број закона и прописа из области школства, јединствених за целу Kраљевину Југославију. Поделом на бановине, надзор над свим стручним школама, па и Стручном продужном школом у Пироту, како је гласио тадашњи званични назив школе, припао је Kраљевској банској управи у Нишу, одељење за трговину, занатство и индустрију.
Министар трговине и индустрије прописао је “Уредбу о организацији, наставном плану, стручној спреми наставника и употреби уџбеника”. Уредбом је детаљно регулисан рад стручно продужних школа. Уредба је прописивала и наставни план који ће важити до Другог светског рата. У припремном разреду изучавани су следећи предмети:
- Српскохрватски (словеначки) језик
- Рачун и основи геометрије
- Основи простостручног цртања
У разредима општег усавршавања:
- Пословни рачун и геометрија
- Пословно књиговодство и кореспонденција
- Пословно законодавство и наука о држави
- Наука о материјалу (технлогија), о алатима, машинама, роби
- Основи физике и хемије
- Простостручно и геометријско цртање
- Стручно цртање
- Национална географија са историјом домовине
- Српски језик
- Хигијена
Школска година је обично почињала 1. октобра а завршавала се 20. априла. Школа је радила понедељком, уторком, четвртком и петком од 18 до 20 часова, а недељом од 8 до 12 часова. Школа никада није имала своју зграду, већ је настава држана у Основној школи у Пазару, увече и недељом кад Основна школа није радила. Године 1935. донета је Уредба о организација рада стручно продужних школа. Према Уредби сваки ученик је пре уписа у школу, морао да има уговор са својим послодавцем, којим су предвиђене обавезе послодавца и ученика. У рад Школе активно је био укључен и Занатски еснаф у Пироту. Сваки ученик је на почетку школске године добијао ученичку књижицу, у којој се поред података о ученику и послодавцу, водила евиденција о полугодишњим оценама, оценама на годишњем испиту, о владању ученика, казнама и изостанцима. Послодавац је својим потписом потврђивао да је обавештен о учењу и владању ученика.
На крају школске године, ученици завршних разреда полагали су испите из свих предмета у присуству изасланика Министарства трговине и индустрије или Банске управе. Испитима је присуствовао и по један представник занатског и трговачког еснафа. Управитељи Школе између два светска рата били су:
- Милан Живановић
- Љубомир Јоцић
- Ђорђе Ћирић
- Живојин Ценић
Управник школе је поред руковођења радом Школе припремао и предлагао заједно са Школским одбором и школски буџет Министарству трговине и индустрије, којим су биле предвиђене плате за настванике, управитеља, школског лекара и послужитеља и остали трошкови одржавања Школе. Увидом у сачувану документацију стиче се утисак да је издржавање и финансирање Школе било тешко и неизвесно, пре свега због лоше материјалне ситуације у којој се нашао пиротски крај после Балканских ратова и Првог светског рата.